NAJČEŠĆA PITANJA I ODGOVORI U VEZI VIRTUELNE REALNOSTI

Sve češće smo u prilici da čujemo izraze kao što su virtuelna i proširena realnost. Njihova primena se sa domena zabave polako ali sigurno pomera i ka poslovnoj strani, pa smo zato rešili da odgovorima na najčešća pitanja koja se pojavljuju u vezi ove teme.

Među korisnicima često postoji zabuna oko termina iz podnaslova, jer se pogrešno smatra da se radi o istim stvarima. Počećemo od videa od 360 stepeni. Iako se na prvi pogled on odnosi na isto što i virtuelna realnost – omogućava da se vidi okolina oko kamere bez ograničenja – kod videa od 360 stepeni ne možemo da utičemo na scenu koju gledamo.

Virtuelna realnost (VR) najjednostavnije rečeno, predstavlja 3D video od 360 stepeni, kome je uz to dodata i interaktivnost. To je kompjuterski generisana simulacija 3D okruženja u kome postoji mogućnost interakcije sa objektima upotrebom specijalne elektronske opreme (kacige ili naočara, kao i različitih kontrolera ili rukavica sa senzorima). Ona može da simulira stvarno ili imaginarno okruženje, koje se kreira od fotografija, video zapisa, kompjuterskih animacija, ili kombinacijom pomenutih izvora. Kada neko „uđe“ u svet virtuelne realnosti, dobija trodimenzionalni utisak sa pogledom od 360 stepeni o zbivanjima koja se dešavaju oko njega.

Proširena realnost (AR – Augmented Reality) je miks između virtuelne realnosti i realnog sveta, gde se digitalna slika uklapa u realnu scenu koja se vidi očima. Najpoznatiji primer proširene realnosti je igra koja je pre nekih dve godine zaludela svet – Pokemon Go.



Da li je virtuelna realnost nova tehnologija?

Nije. Komercijalni uređaji za virtuelnu realnost pojavili su se još početkom 90-ih godina prošlog veka. Međutim, previsoka cena (tada su VR kacige koštale oko 15.000 USD), nedovoljno moćan računarski hardver, nerazvijenost Interneta, kao i nemogućnost pristupa VR sadržajima, uslovili su da ta tehnologija tada ne zaživi.

Zabava ili ozbiljan posao?

Virtuelna i proširena realnost danas se koriste za različite poslove kao što su dizajniranje i testiranje automobila i aviona, u arhitekturi… Vojska trenira specijalce u VR okruženju, NASA astronaute da obavljaju poslove u otvorenom svemiru, bolnice je koriste za operacije na daljinu… Producentske kuće počele su da proizvode i VR filmove, a softverske kompanije prave VR i AR igre. Bilo da je u pitanju neka zabavna ili ozbiljna aktivnost, sve se svodi na biznis, tako da VR i AR definitivno, u svakom obliku, donose ozbiljan poslovni potencijal.

Šta je bolje – virtuelna ili proširena realnost?

Sa poslovne tačke gledišta, ali i iz pozicije atraktivnosti, proširena realnost (AR) je daleko ispred virtuelne realnosti. Virtuelna realnost verovatno ima prednost u industriji zabave, mada se i tu sve češće pojavljuju igre zasnovane na AR-u, dok je za poslovne primene mnogo prijemčivija proširena realnost. Činjenica da u postojećem prostoru možete da postavite neke 3D virtuelne objekte, kao i da manipulišete njima, donosi mnogo poslovnih prednosti, naročito u sferi inženjeringa i marketinga.

Šta su kacige/naočare za virtuelnu realnost?

To su uređaji koji su danas neophodni za ulazak u virtuelne svetove. Postavljaju se na glavu i prekrivaju oči. Ispred svakog oka nalazi se ekran koji prikazuje prilagođenu sliku baš za to oko. Mozak kombinuje te slike čime se dobija treća dimenzija.

Kacige i naočare za virtuelnu realnost mogli bismo da podelimo u tri grupe – mobilne, kompjuterske i samostalne. Mobilne kacige funkcionišu tako što kao izvor trodimenzionalnog signala koriste mobilni telefon. S obzirom da je gotovo cela elektronika za to izmeštena u mobilni telefon ove kacige su veoma jeftine. Postoje i kartonske varijante (Google Cardboard) koje koštaju tek desetak evra, malo kvalitetnije plastične koje koštaju 20 do 30 evra, kao i neke naprednije varijante koje nude proizvođači mobilnih telefona (recimo Samsung Gear VR) čija je cena stotinak evra.

Kacige koje su vezane za kompjutere, koriste procesorsku i grafičku snagu računara za obradu slike, koja se već generisana isporučuje na ekrane kacige. Zahvaljujući tome nude mnogo bolji doživljaj virtuelne realnosti od mobilnih varijanti. Ove kacige često su deo ekosistema koga još sačinjavaju eksterni senzori kretanja i kontroleri za upravljanje u VR svetovima. Mana kod ovih VR kaciga je što su veoma skupe, što zahtevaju high-end računare za funkcionisanje i što su zbog kablova sa kojima su vezane na računar veoma ograničenog radijusa kretanja.

Najnaprednije kacige za virtuelnu realnost su samostalne. One čitav hardver neophodan za generisanje 3D slike imaju integrisane u sebi. Generalno, ovakav tip kaciga i naočara najviše se koristi za proširenu realnost (kombinaciju računarski generisane i stvarne slike).

Koji je najlakši i najjeftiniji način da se doživi VR?

Definitivno najjednostavniji način da se proba virtuelna realnost je kupovina Google Cardboard-a . To je jeftin kartonski ili plastični uređaj koji zajedno sa mobilnim telefonom i odgovarajućom VR aplikacijom daje uvid u virtuelne svetove.

Da li upotreba VR kacige može da izazove mučninu?

Prve kacige za virtuelnu realnost iz prošlog veka, zbog sporih računara na koje su bile vezane, imale su vidljivo kašnjenje između pokreta i prikaza na ekranima kacige. Ta desinhronizacija, u kombinaciji sa tadašnjom niskom rezolucijom ekrana u kacigama, uticala je da neki ljudi osete mučninu koja se manifestovala na sličan način kao morska bolest. Danas, kada je reagovanje na pokrete trenutno, kao i sa mnogo većim rezolucijama prikaza virtuelnog okruženja, nema bojazni da će neko dobiti mučninu. Ipak, ako se kao virtuelno okruženje odabere neka adrenalinska aktivnost kao što je vožnja rollercoaster-om na primer, moguće je da će neko iskusiti iste probleme kao što bi osetio i na pravoj vožnji. U svakom slučaju, preporučuje se da se na svakih petnaestak minuta upotrebe VR kaciga napravi pauza.

Mogu li VR kacige da se koristi zajedno sa naočarima za vid?

Većina kaciga za virtuelnu dizajnirana je tako da može da se koristi sa naočarima. Ipak, proizvođači ne preporučuju njihovu upotrebu, jer nošenje kacige tada nije dovoljno udobno. Dobra stvar je što lako može da se desi da i bez naočara VR prikaz bude oštar, a ako to nije slučaj, preporučljivo je staviti kontaktna sočiva.

Kako virtuelna realnost funkcioniše?

Mogli bismo da kažemo da virtuelna realnost zavarava mozak tako da dobijamo utisak da se nalazimo na nekom drugom mestu. Da bi se to ostvarilo, potrebno je da osoba nosi kacigu ili naočare za virtuelnu realnost, koja će prikazivati 3D sliku prilagođenu svakom oku. Ti uređaji poseduju i senzore pokreta, tako da pomeranje glave ili celog tela rezultuje promenom slike. Na taj način se stiče utisak kao da se osoba nalazi unutar nekog drugog (virtuelnog) prostora.

Kako se kreira VR svet?

Postoji više načina za kreiranje VR svetova. Za tu svrhu postoji specijalizovani softver različitih proizvođača, koji na osnovu predefinisanih parametara može da kreira odgovarajući virtuelni svet. Drugi način je da se na osnovu specijalnih video kamera izvrši “grebovanje” slika realnog sveta i da od njega napravi 3D VR scenu.

Da li ulazak u virtuelnu realnost skup?

Mogli bismo da kažemo da u ovom slučaju važi pravilo – „koliko para, toliko muzike“. Jeftine varijante poput više puta pominjanog Google Cardboard-a, zgodne su za prvi kontakt sa virtuelnom realnošću. Nešto malo naprednija varijanta su posebne VR kacige za mobilne telefone (što je suštinski samo malo kvalitetnija varijanta kartonske VR kutije). I to su neke jeftine varijante koje su dostupne svima. Za kvalitetniji doživljaj neophodna je daleko naprednija, pa samim tim i skuplja oprema, koja košta do 1000 €.

 

Izvor: ictvesti.com

Related Post

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

4 × one =